Природне лепоте наше земље

У времену када цео свет осећа последице економске кризе и када су приходи од туризма најмањи у последњих 10 година, Србија је једина земља у Европи која бележи раст страних туриста. Само у првој половини ове године нашу земљу посетило је око 400.000 туриста што је пораст од 7% у односу на лане. Посетиоцима је и даље најинтересантнија престоница али и Ђавоља варош, српска резерва за Чудо природе. Поред Београда, странци најчешће посећују Нови Сад, Копаоник, Златибор, светске познате Егзит и Драгачевски сабор трубача. Туристички потенцијали Србије огледају се у њеним неискоришћеним природним лепотама. Идући од запада ка истоку и од севера ка југу, наишли смо на многобројне пределе који би сваког заљубљеника у природу очарали.

Velika_prerast3.jpg

Источна Србија, за многе још увек, велика непознаница, крије бројне природне реткости, занимљивости и лепоте. Од свима познатих Ресавске и Злотске пећине преко Сребрног језера и Ђердапа, до остатака вулканског рада из давне прошлости, многи делови су остали недостижни за већину. У густом шумском пространству на источним падинама Великог Гребена извире река Вратна. Ова десна притока Дунава, не дужа од 25 километара, не била тако битна да не крије неку својствену лепоту. У близини манастира Вратна, који потиче из XIV века, над током реке створена су три камена моста – Велика, Мала и Сува прераст. Ови мостови настали су обрушавањем пећинских таваница у одмаклој фази развоја подземног крашког рељефа. Са 34 метра, Мала прераст је највиши овакав облик у целој Европи. Нарочиту драж даје пешачење кроз шуму, узаним стазама, до самог врха брда у чијем подножју се пружа предиван поглед на скривено благо источне Србије. Чист ваздух планинска вода, као и једна од најбројнијих популација јелена лопатара на нашем континенту, радозналих али плашљивих, дају Вратни оправдан епитет природног чуда.

На око 140 километара јужно од нашег главног града, између Овчара и Каблара, на пола пута од Пожеге до Чачка, река Западна Морава усекла је своју клисуру. Падине ових планина краси редак културно-историјски мозаик. Десет манастира и три цркве, формирају Српску Свету гору Овчара и Каблара. Све светиње потичу из XIV века, а најзначајнији међу њима – Благовештење, Сретење, Света Тројица и Никоље, уживају заштиту као споменици од изузетног значаја, док се у виду куриозитета издваја црква-пећина Кађеница. За време најезде Турака овдашњи манастири били су скривено уточиште за многе калуђере и протерано становништво, чиме се историјски значај увећава. Посебност овој области даје и Овчар бања, као рекреационо-лечилишно средиште за реуматске проблеме и успутна станица за све поклонике религијског туризма, којима са пуним правом, манастири Овчара и Каблара морају бити обавезна дестинација.

У непрегледној равници севера Србије, само пар километара од Суботице, на ободу Бачке пешчаре сместило се Палићко језеро. Као остатак некадашњег Панонског мора, настало је радом ветра. Малих је размера са површином од само 5 км2, али његов значаја је, ипак веома велики. Још у XVIII веку знало се за лековита својства, туристички потенцијал и природне лепоте које окружују Палић. Данас, је он омиљено излетиште, купалиште и лечелиште свих Суботичана, али и многих других који га посете. Флору чине бројне врсте чемпреса, трстици и веома ретке врсте орхидеја, а фауна је изузетно разноврсна – 20 врста риба и око 210 врста птица. Зоолошки врт, аутхтоне и ретке биљне врсте и богата фауна језера, заокружују једну потпуну туристичку целину овог дела Србије и Војводине.

ov%C4%8Dar.jpg

Помало заборављени део наше земље, Метохијску котлину, између обронака Дренице и Црнољеве, краси река Мируша. У уском кањону дужине око два километра формирало се чак 15 малих језера које спајају и раздвајају бројни слапови, брзаци и водопади. Највиши од њих, достиже 21 метар, а све укупно они савлађују 250 метара узаног кањона. Невероватна сличност и специфичност навела је многе да водопаде Мируше поистовете са Плитвичким језерима и прогласе их за Метохијске плитвице. Иако, ни приближно популарни и познати, као рођак са Велебита, Мирушине водопаде краси огроман туристички потенцијал – чак десет пећина, бројни површински крашки облици рељефа и разноврсна флора и фауна. У једној од пећина, Малој цркви, скривени су остаци средњевековних фресака. Они су свакако, још један бисер Србије, који чека да своју јединствену лепоту покаже истинским заљубљеницима у природу.

На југозападу наше земље, између Златара, Јавора, Чемернице и Муртенице, сместио се живописан кањон реке Увац. Овај споменик природе је под заштитом државе и представља политуристички потенцијал Старог Влаха. У кречњаку нововарошке и сјеничке општине Увац је усекао ретко виђени кањон, са великим меандрима и чак три акумулације – Златарско, Радоињско и Увачко језеро. Њихову прозирну и чисту воду настањује чак 10 врста риба, попут шарана, пастрмки, младице и других. Рај за кампере, љубитеље природе и адреналина, Увац обилује шумовитим пределима, уским путељцима и предивним видиковцем. Посебну драж чини пећински систем Увачке и Ледене пећине дужине од око 6190 метара, што је један од најдужих подземних крашких облика у Србији. Обилазак ових лепота могућ је само уз пратњу водича, а долази њих се помоћу чамца, што доживљај чини потпуним. Овде није крај потенцијалима Увачког кањона – до 1990. године симболу овог резервата, белоглавом супу, претило је неминовно истребљење. Ипак, захваљујући залагању природњака, његова популација је обновљена и данас је једна од најбројнијих у Европи. Све ово није довољно да би се представила таква лепота, а доживљај уживо, сигурно ништа не може заменити…

Спољашње везе

Уколико није другачије наведено, садржај ове странице заштићен је лиценцом Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License